29. novembar datum koji se pamti

Pin It

Jedan od najvećih praznika bivše SFRJ kada je imala čak 23 miliona stanovnika pamti se po mnogim lepim stvarima.

Uvek produžen vikend na pet dana da bi se posetilo ognjište a ovde kod nas u Vojvodini po “Zabijački”, odnosno svinjokolju. Oduvek se svinjokolj obavljao u ovo vreme, bez obzira da li su građani posedovali zamrzivače ili ne, jer prerađevine od mesa taman su sazrele za doček Nove godine. Nova godina je tada bila zvaničan praznik za sve, crkveni običaji su bili gurnuti u zapećak zaborava sve dok socijalizam nije propao. Ali svinjikolj su svakako obavljali skoro svi. Veče pre praznika doputovala je prefinjena rodbina iz grada koja se gnušala nad neprijatnim mirisom svinja ali ne i kobasica. Ranom zorom čula se cika svinja a nedugo zatim zvuci brenera i težak miris spaljene dlake. I dok trepneš svinjče je već bilo raspolućeno na dva dela i cedilo se.

Na šporetu se pržila veža džigerica u maramici. Jak doručak, ali potreban za ublažavanje stanja konzumiranja velikih količina alkohola. Prvo rakijica pre doručka, kasnije pivo ili vino po želji. Rakija, domaća loza a kupovne manastirka ili stomaklija. Pilo se pivo obično iz najbliže pivare. U to vreme svaki iole veći grad je imao svoju pivaru. Po dvorištima u svakom uglu neka grupa ljudi je po nešto radila po već ustaljenom rasporedu. Starije žene na đubrištu, čistile su creva za kobasice, stariji muškarci tranžirali su jedno svinjče ili više njh, oblikujući šarene slanine, šunke, vešalice, pečenice odvajajući meso za kobasice i seckajući slaninu za topljenje. Neko iz mase uvek je pravio roštilj za derane koji su kasno došli iz kafane. Roštilj na dosta mesta se pravio na takav način da je majstor mesar zelepio parče mesa za vratance gde se kuvala kotlovina za švargle i džigernjače. Parče leba i poluživo meso sa vratanca i udri brigu na veselje. Smeh i anegdote prepričavale se se dogo u noć dok kobasice nisu visile u pušnici. U sumrak se skupila sva rodbina i rođaci na večeri gde je bilo svega od kiselih čorbi mesa kobasica, turšije i salčića. Obično se baš i nije dugo sedelo jer su svi tog dana izmrzli i umorili se od hodanja. Kada su se gosti razišli sa punim cegerima, domaćica je pakovala đakonije na tanjire podelivši svim komšijama po malo da probaju njihove specijalitete. Vrlo lep običaj jer je su i komšije slale ostalim komšijama njihove specijalitete. Bilo je to vreme druženja kada je sistem vrednosti bio drugačiji, lepši, dobrodušnij. Za holesterol se marilo koliko za lanjiski sneg a za trigliceride niko nije ni čuo. Nije uvek neznanje otežavajuća okolnost.


A danas u vreme kada je polovina stanovništva emigrirala, tiranija informacija uništila je i ono malo zdravog i masnog što je ostalo. Gice niko ne drži jer se ne isplati, kupujemo gotove prerađevine koje su pune aditiva i pojačivača ukusa. I šta nam na kraju ostaje sem nostalgije za vremenima kada je bilo poleta među ljudima. Pošto je sve ciklično iskreno se nadamo da će da se vrate ta dobra stara vremena, kao i naša deca koja su tamo negde po belom svetu.

POLITIKA